Twilight Saga Fans
Dobrodošli na forum o Twilight Sagi! Registrujte se i zabavite s nama, a ako već jeste, ulogujte se i uživajte!


Administracija foruma

You are not connected. Please login or register

Glasanje: LITERARNI RAD

Najbolji rad je:

0% 0% [ 0 ]
0% 0% [ 0 ]
0% 0% [ 0 ]
0% 0% [ 0 ]
0% 0% [ 0 ]
0% 0% [ 0 ]
0% 0% [ 0 ]
100% 100% [ 5 ]
Ukupno glasova : 5

Go down  Poruka [Stranica 1 / 1.]

1 Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:21 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
Glasajte za onu osobu za koju mislite da je najbolje odgovorila na izazov: NAJLEPŠA TWILIGHT KRATKA PRIČA

Sve priče nalaze se u postovima ispod ovoga.

Glasanje traje do 30. decembra u 23.59. Nakon toga, glasovi sa svih foruma, kao i sa sajta Twilight Srbija magazina se sabiraju. Prve tri osobe sa najviše glasova osvajaju nagrade.
U slučaju da glasanje bude nerešeno, onda će se nasumičnim izborom sa pet foruma izabrati po jedna osoba koja će glasati koji im se rad više sviđa.
Nagrade će pobednicima biti uručene odmah posle novogodišnjih praznika, jer za to vreme pošte ne rade.


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

2 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:21 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
Clair De Lune, Twilight Source

BRI


Bree Tanner se probudila sva u znoju. Imala je još jednu od noćnih mora koje su joj se stalno vrtile po glavi - ostaje sama samcata u bolu i agoniji. Uvijek isto; krikovi, strah i na kraju neizbježna smrt.
Sjedila je u krevetu neko vrijeme, pitajući se šta joj se to događa. U ovom trenutku jako joj je dobro išlo u životu; škola je išla neočekivano dobro, odnos sa ocem se popravljao, a o situaciji sa dečkom nije htjela ni da razmišlja. I sama se ponekad pitala šta je to uradila da joj se čitav život okrenuo naglavačke i promijenio, iz korijena. Često bi noći provodila razmišljajući o tome kada će se sve prekinuti, kada će se probuditi iz tog nevjerovatnog sna i opet biti ona štreberka koju niko nikad nije ni pogledao.Nekoliko trenutaka poslije duboko je udahnula, kratkim potezom ruke obrisavši si lice.
Otvorivši svoj prastari ormar izvukla je crnu haljinu golih ramena. Na trenutak je zastala dopuštajući da ju miris južnog drveća i vatrenog dima zapuhne i omami dok je već slijedećeg trenutka osjećala miris kiše i sunca. Trgnula se znajući da ne smije raditi takve stvari.Kao da je izgubila osjećaj za vrijeme i prostor, odjednom se našla pred kafićem pitajući se kako je stigla tamo. Tamo ju je čekao on, a kada je vidjela njegov osmijeh zaboravila je na sve. Kao da je neko izvukao svu brigu iz nje, ostavivši samo pozitivne emocije. Milovao joj je lice sasvim nježno, kao da očekuje da će joj grublji dodir nauditi. "Želim da ovo potraje zauvijek." rekla mu je šaptom nježnim poput slabašnih zamaha kolibrića. Osjećala je njegov dah na svojoj koži, vrući poljubac.Vrijeme sa njim je prebrzo prolazilo. Bree se uvijek ljutila jer mogu biti tako malo vremena zajedno. Dok je grickala vrh od olovke na času matematike, bila je samo tijelom prisutna. U mislima je i dalje bila s njim, u njegovom zagrljaju. Zvono ju je trznulo. Lagano je gurnula velika ulazna vrata koja su se otvorila popraćena jezivim škripanjem. Školskim dvorištem je vladala neobična tišina. Imala je čudan predosjećaj. Kao da je neko motri iz sjena. Mnogo puta u životu je znala čuti tihi šapat koji bi je upozoravao na opasnost, a dok je stajala tamo, mogla je osjetiti tiho šaputanje od kojeg su je prolazili srsi. Pomislila je da umišlja, iako je znala da nije tako. Brzo je pretrčala dvorište, vidjevši nešto neobično. Na drvetu iznad njene glave se nalazio čovjek, mogla se zakleti, iako je već iduće sekunde nestao. Uplašeno se stresla, nadajući se da će sretno doći kući. Oprezno je hodala mračnim ulicama, proklinjući gradsku vlast i to da nemaju osvjetljenja. Putovanje do kuće kao da je vječno trajalo, pitajući se da li se vrijeme zaustavilo, ili se njoj samo to čini. Ubrzo je počela padati kiša. "Ma divno, ovo baš daje veći dojam" rekla je sarkastično sebi u bradu. Nije se čudila što nema nikoga na ulici - vrijeme je užasno, u zraku se osjećala napetost. Sve joj je to nekako bilo jezivo.Sretno je stigla do kuće. Izdahnula je sa olakšanjem. Iako, još bi se više radovala toploti svoje kuće da je znala šta ju čeka idućih dana.
Idući dan, Bree je mislila da sanja.
Bila je u potpunosti sigurna da nikada nije vidjela tu ulicu. To je bio razlog više da vjeruje da sanja. Ulica zapravo nije bila posebna. Visoke kuće s lijeve i desne strane, mnogo zelenila i cvijeća, pokoja klupa ili nemarno ostavljena lopta u prostranim dvorištima. Možda nije bila u svome svijetu. Naravno da nije bila, sanjala je. Ono što ju je zbunjivalo bila je čudna magličasta sjenka koja je bila svugdje i nigdje. Jednostavno je bila tamo, opipljiva u zraku. Potrčala je. Iako je znala da joj niko ne može nauditi u snu, ona je i dalje trčala. "Bree?" ponovno je začula zvuk u obliku svojega imena. Je li to bio glas? Više joj je zvučao kao teško ispušteni izdah. Zatim je ugledala. Premda je sve oko nje bila neopisivo zgusnuta tama, u daljini je mogla vidjeti skvrčenu siluetu na podu zaogrnutu u debele slojeve bijele odjeće. Upravo je odjeća bila ta koja joj je svojim čudnim bljeskovima omogućila pogled na prizor.Znala je da nema više smisla trčati i opirati se. Onaj ko ju je dozivao znao je gdje se nalazi. Ostala joj je samo nada da će se brzo probuditi iz još jedne noćne more prije nego što vidi tko je to. Nije bila u potpunosti sigurna u koga ili što zapravo gleda. Biće u odjeći bilo je živo i kretalo se. Pomislila je kako ti pokreti više liče na izvijanje u bolovima, no nije učinila ništa da shvati koji je uzrok tomu."Tko ste vi?" pokušala je reći glasno, ali snaga kao da ju je napustila. Glas joj je podrhtavao i nije bio jači od šapata. Iznenadila se kada je dobila odgovor, iako je to biće bilo jako daleko od nje, i mogla se zakleti da ju nije moglo čuti."Nije bitno ko sam ja. Ti si posebna, i ti to znaš, ja to znam i tvoj otac, dečko i cijela obitelj i grad to znaju. Ti si Izabrana." Glas mu je bio jeziv, i Bree je bila sigurna da dolazi od nekog muškarca. Taj glas joj je ledio krv u žilama. Odjednom joj je došla suluda pomisao da je taj koji govori mrtav. Zdrav razum je odbijao prihvatiti tu činjenicu, ali nešto joj je govorilo da je tako. Njena intuicija nikada nije griješila."Što želite od mene?" uspjela je prozboriti, osjećajući sve veći strah. Noge su je izdale i pala je na koljena, usput poderavši tanke čarape. Znala je da je u opanosti, ali nije znala kako se izvući od nje.Glas se nasmijao. Iako nije mogla vidjeti čovjeka, činilo joj se da ga ovo zabavlja. "Ja...ja ne znam što radim ovdje. Vjerojatno sanjam u obliku vizije, iako ne znam što bi trebala značiti. " Odgovori Bree iskreno razmišljajući na glas. Bila je zbunjena i prestrašena svakim trenutkom očekujući da se probudi obasjana sunčevim svijetlom i sigurnošću svoga doma.Neki unutarnji glas joj je govorio da se to neće desiti. Napustiti su je i posljednji atomi snage. Samo je željela da je ponovo u svojoj sobi, budeći se. Noćne more bi prihvatila objeručke, samo da ova prestane.Oštra bol u koljenima joj je govorila da ovo nije san. Nikada je ovako nisu boljela povrede u snovima kao do sada. "Oprosti na ovome." rekao je glas. Osjetila je nečiju kretnju, toliko brzu da nije imala vremena da udahne, a još da se pomjeri.
Noć ju je zavila u potpunu tminu. Ulice prekrivene snijegom širile su neki strah. Jedina sjenka na ulici, njena sjenka, koračala je gradom ostavljajući krvave tragove na snijegu. A onda joj je došla bolna spoznaja; uništavala je sve na svom putu. Potpuna destrukcija, strah, glad, smrad. Smrt. Niko od smrtnika nebi mogao ni pomisliti da nešto takvo može prouzročiti toliko užasa. Kada bi ju neko prvi put vidio imao bi osjećaj da je anđeosko dijete, stvoreno od Boga, spušteno na Zemlju nekom greškom. Njezino lice bilo je blijedo poput mjesečevog sjaja, a oni koji su bili toliko sretni da im je pogled dospio do njezinih očiju shvatili bi da ona uopšte nije nikakvo anđeosko dijete, već baš suprotno.
Trenutak kasnije nalazila se u malom tamnom podrumu. Iako se oduvijek bojala mraka i samoće, shvatila je da je upravo ona jedna od onih čudovišta o kojima je uvijek imala noćne more. Shvatila je da upravo ona sada predstavlja dječiji najveći strah. Na trenutak nosnice su joj bile ispunjene slatkastim mirisom krvi neke djevojčice koja je polumrtva ležala koprcajući se. Za veliko čudo, nije osjetila mržnju, strah, ili nešto treće, jednostavno nije osjetila ništa. Brzo se zaputila prema vratima u strahu da je neko ne primjeti. Bilo je kasno. Vani ju je dočekala hladna zimska noć, iako hladnoću jedva da je osjetila. Vjetar se igrao sa njenom kapuljačom. Bacila je još jedan pogled ka podrumu iz kojeg je upravo izašla nedugo nakon toga zaputivši se kroz tamnu noć.


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

3 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:21 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
♦Black♦Betty♦, Twilight Saga 4ever

Remember what is Love?


-...Kako znamo da je smrt kraj? Možda je to novi početak, početak nečeg drugog, možda je ovo sad smrt za neki drugi život...
-Hoće li prestati više? Šta ona zna o životu i smrti, patitično ljudsko biće. Govori tu o nečemu što je nikada neće dotaći u životu, nešto o čemu nikada neće morati brinuti. Živjeće sreto i umrijeti u dubokoj starosi pored toplog kamina, ponosno ostavljajući za sobom djecu i unučad.
-Rouz, ponekad previše razmišljaš. Ona je samo običan tinejdžer koji nema pametnijeg posla, nego da razmišlja o banalnim stvarima.- Promrmljao je Emet, brzo, ali dovoljno čujno za Rozali. Promeškoljivši se u mjestu, nastavi- Hoćeš da idemo negdje večeras? Samo ti i ja?- Nije skidao osmjeh sa lica i Rozali je odmah shvatila šta smjera.
-Nekada stvarno znaš da budeš kreten.
-Zašto? Šta sam sad rekao?- uprkos tome što se silno trudio, nekada stvarno nije mogao da je shvati. Zaustio je da nešto kaže, ali ga je zvono prekinulo i u neku ruku spasilo, jer stvarno nije znao šta da kaže.
Rozali je samo odjurila napolje, možda i prevelikom brzinom, ali nije marila. U poslednje vrijeme osjećala se nekako čudno. Pomalo depresivno.
Hladan zimski vjetar šibao je mala, topla lica oko nje. Ona, nije osjećala ništa. Hladnoća vjetra je odavno za nju prestala da ima bilo kakav smisao, iako je silno željela da je obratno. Da bar još jednom osjeti kako svjež vazduh puni njena pluća, da opet osjeća hladnoću, da je opet živa.
Još jednom je progutala nesreću i nastavila dalje. Sada je već sjedila u Emetovom džipu i čekala ostale. Da je mogla da plače, džip bi do sada bio poplavljen. Pokušavši da zamisli taj prizor, nasmija se, ali osmjeh brzo splasnu. Gorka istina je bila previše bolna za nju. Ona je jedno opasno, nemilosrdno biće, u stanju da napravi pokolj, da li zbog hrane ili samo zabave, ili u njenom slučaju osvete. Ona je ubica. Ona je vampir.
-Vampir. –jedva čujno izgovori ovu groznu riječ.
-Jesi rekla nešto?-upita Emet. Rozali podiže glavu, suviše brzo ljudskom oku da vidi. Nije ni primjetila da je Emet stajao sa duge strane automobila i posmatrao je.-Šta se dešava Rouz? Bez uvrede, ali u poslednje vrijeme užasno izgledaš.
Zar je stvarno toliko loše izgledala da je to i Emet primjetio?- Nije mi ništa, i ne izgledam užasno.
-Rouz, zar misliš da možeš toliko da me lažeš? Možda nisam pametan kao Edvard, ali i ja primjećujem neke stvari. I vidim da ti je stvarno loše, i to već duže vrijeme.-Isti onaj nevini pogled, zbog kog ga je spasila toliko godina ranije, stajao je na njegovom licu. Ovoga puta, taj pogled je nosio još nešto. Bio je ispunjen ljubavlju i brigom, brigom za nju. Nije mogla ništa da krije od njega. Ne, kada ju je gledao na taj način. Odjednom je osjetila da mora sa njim podjeliti svoju tjeskobu.
-Emete... Sjećaš li se onog dana kada sam te spasila od medvjeda?
-Slabo, ali da, sjećam se. Zašto?
-Da li si znao da sam prije toga tražila način na koji da se ubijem? Htjela sam da pobjegnem što dalje od Karlajla, Esme i Edvarda, jer jednostavno nisam više mogla da gledam njihova lica. Previše su me podsjećali na to šta sam postala.
-Rouz...ja...-ignorisala je njegove riječi, i progutavši knedlu u grlu nastavila dalje.
-Nemoj pogrešno da me shvatiš. Nikada ih nisam krivila za to što mi se dogodilo, nisam ih mrzila. Naprotiv, oni su mi postali nova porodica, i mnogo sam ih voljela. Ali i dalje nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da ja više nisam čovijek, i ono što me je najviše boljelo bilo je to što nikada neću iskusiti kako je to biti majka. Nikada neću držati svoje djete u naručju, i milovati ga. A imati djete je već dugo vremena bio mi jedini cilj u životu. Kada sam postala ovo što jesam, izgubila sam svaku moguđnost da se taj moj cilj i ostvari. Izgubila sam smisao nad životom. Takav život je bio gori od pakla, i poželjela sam da ga što prije okončam. Pobjegla sam u planinu pod izgovorom da idem u lov. Tumarala sam okolo neko vrijeme i razmišljala, a zatim me prekinula buka i jauk. Požurila sam i primjetila da se medvjed bori sa nečim, a onda sam ugledala tvoje lice. –Uzdahnuvši dala je sebi vremena da skupi riječi. Emet ju je sada samo slušao, potpuno se predao njenim riječima.
-Morala sam da te spasim. Ako moj život nije imao više smisla, morala sam da uradim bar još jednu dobru stvar, a tvoje lice je bilo tako nevino i imalo je neku iskru koju ne mogu da objasnim. Nešto zbog čega sam znala da neću zažaliti što sam te spasila. I nisam se prevarila.
Kako su trenutci prolazili moji osjećaji prema tebi su rasli. Ponovo sam dobila smisao u životu, i do vremena kada si već postao vampir shvatila sam da ne mogu živjeti bez tebe. I dalje, kroz godine moji osjećaji su samo postajali jači, poprilamli pravi oblik ljubavi. Pored tebe nisam više osjećala prijašnju bol, zaboravljala bih na sve. Iskreno sam te voljela, i još uvijek te volim.-Nakon toga, uslijedila je duga pauza. Emet je tada odlučio da i on nešto kaže:
-Volim i ja tebe, Rouz. Ni sama ne možeš zamisliti koliko, i drago mi je da sam ja taj koji daje smisao tvome životu, i da si sretna samnom. Potpuno shvatam sve što si rekla, ali postoji nešto što te muči u poslednje vrijeme? Jesam li u pravu?
-Nažalost da. Moja ljubav prema tebi ni jednog trenutka nije splasnula, ali stari bol se vratio, i nekako imam osjećaj da je jači nego ranije. Pokušavam da ga suzbijem, ali ne mogu. I, iako sam mislila i nadala se da ovo neću morati izgovoriti, ipak moram: Potrebna mi je pomoć, neću ovo moći prebroditi sama.
-Rozali, glupo je to što si rekla. Ja bih ti pomogao i da to nisi tražila, pa i da si me tjerala od sebe ja bih i dalje tražio način da ti pomognem. Zato što te volim, i zato što mi značiš sve. Da nije tebe ja ne bih sada bio ovdje, na više načina. –Riječi su tekle kao staro vino. Godinama skupljane na obe strane, jačale su i poprmile prepoznatljivi ukus, ukus ljubavi, da bi bile izlivene u ovom trenutku. Nestalo je sve na svijetu, i ostali su samo njih dvoje, zagrljeni, prepustivši da zagrljaj kaže sve ono što su oni zaboravili, i vječnost koja ih je čekala.


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

4 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:21 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
Edwards honey, New Moon Balkan

Rozalina priča


Osetila sam blago peckanje koje je strujalo mojim telom. Nestrpljivost, neizvesnost ili znatiželja?
Trepnula sam još jednom. Poslednji treptaj kada ne znam ko sam. Uskoro ću saznati sve o sebi. Poslednji treptaj. Da li će mi se svideti ono što ću čuti? Da li sam dobra ili loša? Da li sam poštena ili sam iskvarena? Kako da se čovek spremi za istinu, za priču koja će mu otkriti sve- razlog postojanja, put života. Jedna priča je ključ svega. Poslednji treptaj i konačno će mračna vrata biti otvorena, zavesa skinuta. Napokon ću videti svetlost spoznaje i spokoja. Peckanje prestaje i odlučnost dolazi. Poslednji treptaj. Kaže se da nam treba jedna sekunda da trepnemo. Jedan mikroskopski delić vremena i života. Treptaj nakon koga je sve jasno.
Klimnula sam glavom i uzela njegov dlan. Pomazila sam ga nežno i rekla: "Spremna sam."

Za trenutak mu je pogled odlutao. Kao da u sebi sabira priču.
Okrenuo se prema meni, pogledao me i počeo.

"Rozali Hejl, ti si moja sestra. Naši roditelji, Mark i Elena Hejl su poginuli u saobraćajnoj nesreći kada si imala nepune tri godine. Ja sam imao šest. Možda se ne sećaš dana kada nam je to saopšteno, bila si previše mala. Sedela si u dnevnom i igrala se sa lutkom. Policajac je zakucao na naša vrata i rekao tetki Holi šta se desilo. Počela je da plače. Kristalne suze slivale su se niz njeno prelepo lice. Imala je oči kao naša majka, kao i ti. Oči koje su ogledalo duše i nosioci svega čistog i nežnog na ovom svetu. Tetka Holi je bila jaka žena. Mislim da je to jedini put kada je zaplakala."

Zastao je za trenutak. Izgledao je kao da iz glave čita priču napisanu perom na drevnom listu hartije. Sklonio je pramen koji mu je pao na lice i nastavio.

"Bila si previše mala da shvatiš šta se zaista desilo, ali sećam se da si otrčala u sobu naših roditelja. Nežno si sela na njihov veliki krevet. Delovala si tako sitno i nežno, gotovo krhko. Mazila si jastuk svojom sitnom ručicom i pevala. Pevušila si uspavanku koju nam je majka pevala pred spavanje. Onda si prišla natkasnoj, otvorila fioku i uzela ogrlicu. Privezak u obliku ruže bio je okačen na srebrni lanac. Sišla si niz stepenice i dala ga tetki Holi koja ti ga je zakačila na vrat. Uvek kada si bila uplašena ili nervozna, mazila si taj privezak i mama ti je ponovo pevala uspavanku o ruži i mesecu. Ja je nisam čuo, ali sam bio srećan što ti možeš jer je bila namenjena tebi. Holi je dobila starateljstvo i ona nas je odgajila. Vreme je prolazilo i mi smo rasli u tom toplom domu okruženi neizmernom ljubavlju sa kojom nas je tetka gajila. Pomagala joj je i njena najbolja prijateljica, Esme. Esme je živela u blizini sa svojim mužem, doktorom Karlajlom. Bila je izvrstan pisac. Pisala je pesme samo za nas i čitala nam ih pred vatrom kamina koja je nežno pucketala u hladnim zimskim noćima. Naša tetka je bila medicinska sestra i radila je sa Karlajlom. Kada je radila noćnu smenu, Esme nas je čuvala u svom ljupkom domu. Da, Rouz, deo detinjstva smo proveli baš u ovoj kući. Karlajl i ona su bili povučeni, fini ljudi. Oboje su bili kristalno beli, prelepih crta lica. Uvek su bili nasmejani i vedri. Naša tetka se razbolela kada si ti imala deset, a ja trinaest godina. Leukemija- to je bila dijagnoza. Karlajl je učinio sve da je spase, ali nije mogao. Pred smrt sam joj se zakleo da ću te čuvati. Kada je umrla, starateljstvo su preuzeli Esme i Karlajl i tako su postali naši roditelji. Nastavili smo da živimo idiličan život sve dok se jedne noći nije začulo zvono na vratima. Tiho sam sišao niz stepenice i sakrio se iza velikog stuba. Karlajl je otvorio vrata. Ovo je bio prvi put da sam ga video ljutog sa pogledom ispunjenim mržnjom i bolom. Visoki, crni čovek sa ožiljkom preko polovine lica šaputao mu je nešto besno. Mora da se Karlajlu to nije svidelo jer je stegao pesnicu i pošao da ga udari. Crni čovek se izmakao, uhvatio mu ruku i zapretio da će debelo platiti ako ne ispuni svoje obećanje. Tada je Karlajl izgovorio njegovo ime. Eufenije. Sledećeg jutra, za doručkom, niko nije pominjao ovaj incident pa sam i ja pokušao da ga zaboravim. I uspeo sam, sve do jedne zimske večeri. Bilo je hladno, sneg je vejao danima i putevi su bili zablokirani. Ti si otišla da podigneš neku knjigu iz biblioteke jer si spremala maturski za upis na fakultet. Poljubio sam te pred vratima i otišla si u noć. Tada si nestala. Danima je policija pokušavala da te nađe, ali ništa- ni traga od tvog prelepog lica. Jedino što su uspeli da nađu bila je tvoja ogrlica, ona sa priveskom ruže. Ležala je krvava ispod gomile snega pred bibliotekom. Sutradan je Karlajlu stiglo pismo i tada mi je ispričao sve. Esme i on su bili vampiri. Drevna vrsta, neprijatelji ljudi. Samo što su on i Esme bili vegeterijanci- hranili su se krvlju životinja. Sa druge strane, Eufenije je bio vampir, u pravom smislu reči. Tražio je od Karlajla da mu se Esme pridruži i postane njegova žena. Bio je lud za Esme, ona ga je opčinila. Karlajl to nije mogao da dozvoli. Eufenije je ispunio svoju reč i osvetio se- uzeo je Karlajlu ono što je najviše voleo i cenio pored Esme- tebe, Rozali. Bacio je kletvu nad tobom- izbrisao ti je pamćenje i vratio te u detinjstvo. Karlajl je otišao po tebe, na mesto koje mu je Eufenije naveo u pismu. Ja sam ga pratio. Nikada neću zaboraviti tvoje bledo lice koje je patilo i izmučene oči čiji je izgubljen pogled pekao. Nisi znala ko je Karlajl, nisi ga prepoznala. Izgledala si isto kao one večeri kada su naši roditelji poginuli. I u psihičkom i u fizičkom smislu. Vratio te u detinjstvo. Želeo sam da se osvetim. Imao sam dvadeset tri godine, ali obećanje koje sam dao tetki Holi na smrtnoj postelji mi je i dalje bilo urezano i sveže, kao da sam juče izrekao te reči. Našao sam Eufenija i rekao mu zašto sam došao. Slušao me pažljivo i onda se nasmejao pakosno i zgrabio me. Njegovi hladni, čelični zubi probili su kožu na mom vratu. Osetio sam bol i agoniju. Celo telo mi je gorelo, boleo me svaki deo svesti. Tu sećanje na bol prestaje. Sledeće čega se sećam je buđenje u svom krevetu i Esmino uplašeno, nežno lice. Brinuli su se o meni preko mesec dana. Postao sam vampir, ali su želeli da me nauče samokontroli. Trebalo im je mnogo pažnje i vremena da bih postao vegeterijanac. Novorođeni vampiri su divlji. Jedina potreba, jedina stvar koju imaju na umu, jedino što ih privlači je ljudska krv. Esme je odlučila da je nemoguće da to uspe sa malim detetom u kući- tobom i zato su te oni odveli u kuću u kojoj si odrasla. Ljudi koje si smatrala svojim roditeljima, bili su porodični prijatelji. Naravno, nisu znali da smo vampiri, jednostavno im je rečeno da su te pronašli kako sama lutaš ulicom bez igde ikoga. Ti ljudi su te odgajili pod uslovom da ćemo mi doći po tebe kad napuniš dvadeset godina. Bliži se zima, veče kada je kletva bačena i mi ćemo pronaći Eufenija. Nateraćemo ga da skine kletvu inače bi se ti, 24-od decembra, ponovo vratila u detinjstvo i tako iznova i iznova."


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

5 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:21 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
Lady Lutz, Twilight saga 4ever

Odavde pa do vjecnosti


Preselili smo se na Aljasku,Jacob je krenuo sa nama,osjecala sam se zapostavljenom i odlucila pobjeci i od trenutka kada sam pobjegla pocele su moje muke.Emmet je krenuo samnom ali vidjela sam da mu nedostaju Culleni i reklamu da ode da ih posjeti.Obecala sam mu da cu ga cekat,naravno lagala sam.Napisala sam mu pismo.

Napisala sam mu da ga volim i da cu ga uvijek voljeti,ali da ga ne mogu gledati kako pati.Neka sa vrati Cullenovima i neka uziva sa njima,a mene neka zaboravi.Ja njega nikad necu zaboraviti.Otisla sam.Nisam znala kamo ici.Bila sam toliko tuzna sto vise nikad necu vidjeti Emmeta.Pitala sam se da li me jos voli.Jednom sam slucajno nabasala na neki gradic i u izlogu jedne prodavnice vidjela da lutam vec godinu dana.Nisam mogla ni o cemu misliti.Morala sam vidjeti Emmeta.IRenesme.Sve njih.Svi su mi jako nedostajali.Cak sam i Jacoba pozoljela.Krenula sam na Aljasku.Toliko mi je bilo drago sto cu napokon vidjeti Emmeta...Evo me.Pred kucom Cullenovih.Ali niko me nije cekao ispred. Pa naravno da te ne cekaju,kad te ne vole-pomislila sam.Tada je Edward izasao iz kuce i rekao mi:Rose mi te svi volimo i uvijek smo te voljeli. Otkud ti ta luda ideja?Kada sam ih tamo vidjela sve na okupu,otkrila sam koliko su mi stvarno nedostajali.Odmah su me poceli grliti.Renesme mi je prisla i zagrlila me.O,teta Rose, kako si mi nedostajala.–a onda je zaplakala.Da sam ja mogla plakati,zaplakala bih.Nisam je ispustala iz zagrljaja.Tako mi je nedostajala.Moja mala curica.Drzala sam je toliko dugo da sam zaboravila pojam o vremenu.Cula sam da je neko otvorio vrata.Pustila sam Renesmee i vidjela ga.Nista nismo govorili a onda:Mislim da moras znati.Tanya,udji.Vidjela sam Tanyu.I nista mi nije bilo jasno. Sta je bilo Emmet– upitala sam ga.Ja i Tanya smo zajedno.Molim–kriknula sam.Onda sam otisla u svoju sobu.Moja soba nije bila ista.Bila je preuredjena.Po mirisu sam shvatila da je toTanyina soba.Vrisnula sam.Osjecala sm se potpuno ponizenom zapostavljenom.Odleprsala sam do mjesta na kojem sam uvijek razmisljala.Emmet i Tanya.Bila sam toliko tuzna,da mi je bol poceo goditi.Oh,bila sam budala sto sam se vracala,ali nisam mogla opet otici.Svi su mi toliko nedostajali.Puno vremena sam provodila razmisljajuci o stvarima poput:kako bi bilo da me Emmet i dalje voli,ili da ga nisam nikad ni upoznala.Prisjecala sam se zajednickih momenata,a kada bih pocela pored Edwarda o tome razmisljati on bi otisao.Ni on nije mogao podnositi moju bol.Trebao mi je on i njegova ljubav.Sada mi je i spomen njegova imena zadavao bol. Zasto sam uopce dosla ovamo?Kada sam se vratila,kuca je bila prazna.
Ostavili su mi poruku na kojoj je pisalo da su otisli u lov i da ih nece biti neko vrijeme.
Upalila sam TV.Na TV-u su bile same gluposti.Ipak sam ostavila na neku humoristicnu seriju o nekoj ludoj porodici.Tako sam provela ostatak dana sve dok se nisu vratili.A onda sam vdjela njega i prplavio me talas bola.Samo sam otisla od njega.Taj dan u kuci su svi radili nesto sa mnom.Nisu mu dali ni trenutka mira. Sa Alice sam morala preuredjivati njenu sobu,sa Renesmee isprobavati njene haljinice.A sa Emmetom sam gledala utakmicu.U stvari,ja sam cijelo vrijeme gledala njega.Bio je tako lijep,tako savrsen.Samo nije bio moj.Opet ona bol kada pomislim na njega.Vidis li ti koliko on pati i to samo zbog tebe Rose. Misli da ga vise ne volis.Bez obzira koliko mu ja govorio da ga ti i dalje volis,on mi ne vjeruje.Ali..-Edward me prekinuo.Otrcao je u Emmetovu sobu.O,ne-Skocila sam ne zavrsavsi svoju misao i krenula za Emmetom kojem sam mogla jos jedino osjetiti miris.Dozivala sam ga ali nije se javljao.Nije me valjda htio jos povrijediti. Kada sam krenula u potragu za njim kroz sumu.Samo da je ziv. Makar ja morala umrijeti.A onda sam iznenada cula Emmetov,ali ne prodorni i lijepi glas, vec sasvim tanki,kao da jedva govori:Rose,idi.To je sigurno bio Emmet.Bila je to jedna velika,prostrana livada.Necu nigdje ici bez tebe Emmet.Molim te javi se.Sta ako ga izgubim?Na spomen tih rijeci,ponovo sam osjetila bol u svom zauvijek zaledjenom srcu.Zasto njega?A onda se cuo prodoran vrisak, skroz drugaciji od onog maloprije:Rose, bjezi–od bola u tom glasu sam poskocila. Okrenula sam se na svoju desno stranu i vidjela ga.Ali, imao je groznu facu, namrstenu od brige.Potpuno drugaciju od one koju ima kad je veseo.A onda sam ga spazila.Drzao je Emmeta za glavu kao da ce mu je svaki cas strgnuti sa ramena.Sta je bilo,zaljubljeni golupcici?Ko si ti, i sta hoces?–suho sam pitala vampira u cijim je rukama bio moj zivot. Moj Emmet.Polako,polako,neces valjda da spalimo tvog vrapcica–rekao je i izvukao upaljac iz svojih hlaca.Sta hoces od njega?Pa vidis,to je tesko reci,da odgovorimo na tvoje prvo pitanje.Ko sam?Ja sam Emmetov pravi brat.I ja sam vampir. Mrzim Emmeta.–to je rekao sasvim hladno kao da je to nesto normalno,a zatim nastavio–Kad je bio mali uvijek je dobijao sto je htio.U ocima roditelja je uvijek bio bolji.A sada?Eh,i sada dobija sve sto hoce.A ima i nesto sto ja hocu.Sta hoces?–upitala sam,toliko preplasena za Emmeta da bih pristala na sve.Zelim,pa zelim nesto-opet se smijao tako grozno,tako odvratno.Sta hoces?Vjeruj mi da ne mozes.–samo se kezio sto me uzasno zivciralo.Mogu-viknula sam. Mozes li me voljeti kao sto volis Emmeta?–upitao me ja na tren me sokiravsi.Znala sam da to ne mogu.A onda su mi se pred ocima pokazale slike mrtvog i zapaljenog Emmeta dok je bol jaca od vatre kad sam postajala vampir razdirala moje srce.Ali zasto?–upitala sam,na sto se on samo nasmijao.Pusticu ga,ako krenes sa mnom.Naravno me ubijes ili ti, ili neko od tvojih prijatelja, imam nekoga ko ce me osvetiti.-i opet se nasmijao.Ja stvarno nisam znala sta je smijesno. Sta cu sada?
Ja…. Ja… Idem s tobom–odlucno sam rekla, na sto me Emmet samo tuzno pogledao.
Rose,nemoj….Ali morala sam.Zar voljeti ne znaci zrtvovati se za voljenu osobu?Zar to nije najmanje sto sam mogla uraditi da bi on bio ziv?Opet se ona ostra bol javi u srcu.Zar nam stvarno vise nije sudjeno da budemo zajedno?Zar oboje moramo patiti zbog onog drugog?Hoce li on patiti zbog mene?Nisam znala odgovor na ova pitanja.Znala sam samo da boli.I da ce uvijek boljeti.Krenuli smo.Emmet je samo tuzno gledao za nama i nije nista govorio.Nisam ni ja.Nije bilo sta da se kaze.Cijelo vrijeme smo sutili.Tamo–pokazao je. Tek sam se sada osvrnula oko sebe i primjetila da smo u Forksu.A njegova kuca?To je bila kuca u kojoj je moja porodica stanovala.Molim?Sta je bilo, ne svidja ti se?–rekao je pomalo tuzno.Otkad je ovo TVOJA kuca?–upitala sam pomalo ljutito.Prisvojio sam je kad ste vi otisli.Ionako vam vise nije trebala.–pravdao se.Samo sam usla za Edgarom i usla u svoju staru sobu.Toliko mi je nedostajao Emmet.Krenula sam u njegovu sobu.Usla sam i vidjela da je ista kao nekad.Pocela sam gledati i dodirivati njegove stvari.Pocela sam jecati.A onda sam se okrenula i vidjela Edgara na pragu. Svidja ti se moja soba?–upitao je.
MOLIM?–vrisnula sam.Odvojio me je od Emmeta,a sada je prisvojio i njegovu sobu.On se samo smijao,a ja sam bila bespomocna.Bio mi je tako mrzak.Htjela sam ga sad rastrgati.Ali nisam smjela.Zbog Emmeta. Ko zna pati li on zbog mene?Pati li iko od Cullenovih?Oh,samo se vracam na pocetak.Moja glupost me razdvojila od Emmeta i Cullenovih.Svi mi nedostaju.I Jacob.Sve bih dala da me on sad zeza.I ja bih se smijala zajedno sa ostalima.Samo da povratim svoju srecu.A onda su jednog dana kod nas dosli Cullenovi.Otkud vi?–zapitala sam zaprepasteno.Pa Edgar ce ih ubiti.Ali,malim dijelom moga bica bilo mi je drago.Napokon ih vidim.Evo i Emmeta.Tako je lijep.Milioni pitanja radjali su se u mojoj glavi.Ali bilo mie drago da ih vidim.A onda mi je prisao Emmet. Rose!Ja nisam znala sta da kazem.Rose,oprosti. Ja sam kriv.Nisam te trebaopustiti.Trebao sam pustiti da me ubije.Vidim kako patis.A onda sam cula jedan dugi,nemirni uzdah i na vratima je stajao Edgar Jedan dug trenutak svi su se gledali medjusobno suteci.Ja sam bila uplasena. Sta li ce Edgar uraditi?–pitala sam se.Nece ih kazniti.Ne smije. Ne moze…
Sta hocete?–upitao ih je Edgar tako hladno,tako grozno neobicno,Sta hocete?–ponovio je
Da li ima nesto drugo, bilo sto,zasto bi vratio Rose mirnim putem.Bez svadje.Bez ubijanja.Nema!–uskliknuo je naglo Edgar.Znala sam da ce tako biti. Edgar, razmisli dobro.– napokon se javila Alice.Oh, to je to.Dobitak.Sigurno je imala viziju da ce me vratiti. U stvari, ima–rekao je smijeseci se,na sto je Edward zarezao,Pa,ako bi ubili Emmeta, mogao bih nekako podnijeti ostatak zivota bez Rose.–rekao je sa svojim ludjackim osmijehom.Ali tek tada je vaznost njegovih rijeci doprla do mog mozga.Ubiti Emmeta. Nikad!Radije cu ostati.–okrenula sam se prema svojoj porodici i pogledala ih tuznim pogledom koji je davao do znanja da nema nade.A onda se sve desilo tako brzo,cak i za vampirske oci.Edgar me je uhvatio za vrat kao da ce me rastrgati, drzeci me jednom rukom,a u drugoj drzeci upaljac.Nisam znala sta radi. Ili nju,ili Bellu–obratio se Edwardu.On je samo zelio akcije,ubistva,da Emmet pati. Pogledala sam Edwarda,a bol na njegovom licu bila je jasna. Emmet,zao mi je.–tuzno je rekao.Znaci to je to. Umrijet cu.Ali bar ce biti zbog voljene osobe.Kad sam se vratila iz svojih misli vidjela sam kako Emmet gleda Edwarda.Kao da mu nije brat.Ne znam ni sama.Gore nego neprijatelja.A onda je skocio na Edwarda,ali Edward se samo izmaknuo. Bella je samo tuzno gledala.Mrzila sam je.Ali nije ona mogla izabarati svoj zivot umjesto mog.Rose,nikad nisam bio sa Tanyom lagao sam ti da bh te napravo ljubomornom.OPROSTI!-rekao je Emmet i to je bilo posljenje sto sam cula ili sto sam zeljela da cujem.A onda sam cula neko krckanje i bila sam rastavljena.Molim te,prenesi ovo Emmetu.–rekla sam u sebi i znala da me Edward cuo.U meni su bila izmjesana sva osjecanja.Mrzila sam Edgara.Voljela Emmeta.Prezirala Bellu.A onda mi je postalo vruce. Neizdrzivo.Vidjela sam da gorim.I prije nego sto sam zauvijek zatvorila oci vidjela sam kako mi Emmet prilazi i govori:Ne brini, ljubavi,i ja cu za tobom.


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

6 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:22 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
♫Dark✬Vampire♫, Twilight Saga Fans

Renatina prica

Često sam se pitala ima li života posle smrti?Kao dete satima sam razmišljala o tome.Kada bih upitala majku,rekla bi da je moja vera slaba i da moram da pazim o čemu govorim.Godine su prolazile i sve redje sam postavljala sebi to pitanje.Misli su mi bile usmerene ka drugim stvarima.Počela sam da primećujem momke,da se zanimam za modu,iako sebi nisam mogla da priuštim skupocene haljine koje sam vidjala na damama koje su dolazile kod moje majke da im porubi podsuknje ili došije koje dugme.Te zene su bile lepe,savršene bele kože sa skupocenim rumenilom i bojom za usne.Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam za sedamnaesti rodjendan dobila takvu haljinu od jedne plemkinje koja je bila mamina česta mušterija.Bila je od crvene svile,ukrašena zlatnim vezom u predelu struka i na rukavima.Satima sam je gledala, a kada sam je obukla,učinilo mi se kao da se ispunio barem deo mojih snova.Posmatrala sam svoj odraz u ogledalu;crne,pravilne lokne spuštale su se do dna ledja,obrazi su mi bili rumeni,ali ne od šminke već od uzbudjenja,iako mi koža nije bila onako,gospodski bela i nežna.Želela sam da izadjem i prošetam Jelisejskim poljima,nadala sam se da ću videti momka koji mi je privlačio pažnju već duže vreme.Dugo sam ga posmatrala sa naše terase.Bio je tako lep,san svake devojke.Duže plave kose koja se presijavala na suncu,divnih plavih očiju koje su izledale tako duboke,tamne kao okeani,i bio je vojnik.Jednom me je ugledao i nasmejao mi se...spustila sam pogled postidjeno, a on me je iznenada pozvao da sidjem do njega.Iskrala sam se iz kuće i celu noć provela sa njim.Šetali smo Parizom,razgovarali,mislila sam da je ovo jedna od najlepših noći u mom životu i nadala se da će ih biti još mnogo.Vreme je prolazilo i moja zaljubljenost je prerasla u ljubav,voleli smo se...ili sam ja mlada i naivna mislila da je to bilo obostrano.Jedne večeri rekao mi je da se sprema nešto strašno.Da ja kao žena ne mogu to da razumem i da ovih dana ne izlazim iz kuće.Ljudi su bili nezadovoljni sa vlašću i spremao se gradjanski rat.Očajavala sam,znala sam da će on morati da se bori,jer je u vojsci.Stigao je i taj dan...Čula se pucnjava sa svih strana,tlo je podrhtavalo imala sam osećaj da će nam se kuća istog časa srušiti i poubijati nas na mestu.Obuzeo me je strah i po prvi put sam klekla na pod i istinski se pomolila Bogu da ga ostavi u životu.A onda ,šok.Otac odlučuje da se pridruži gradjanima.Majka plače, sestre su prestravljene,ja nisam znala šta da radim.U glavi mi se odigravala scena.,moj otac protiv mog voljenog,čuje se pucanj...jedan pada.Osetila sam kako mi se suze slivaju niz lice nekontolisanom brzinom.Zar je moguće da sve što je lepo kratko traje?Zar i kada nam se ostvare snovi moraju da nestanu kraj prah i odu u bezdan.Trajalo je danima,zatvorena u četiri zida uzela sam majčine tkanine i šila haljinu za moje venčanje,ako se on vrati.Nizala sam perlice koje su podsećale na bisere i za dno prišila malo čipke koja je ostala od drugih haljina.To je uspelo malo da me smiri,oduzimalo mi je vreme i to je bilo dobro.Napokon se sve završilo,ali loše ..Uzasno loše...toliko mrtvih,povredjenih.Kada sam bila sigurna da je sve uredu istrčala sam brzo iz kuće i žurno otišla do objekta koji su nazivalii bolnicom.Srećom otac je bio dobro...Povredjen,ali živ.Ali on,gde je? Nije mrtav,on ne moze da bude.Olakšanje,neki čovek me zaustavlja i govori da je vojnik živ i ne samo to,unapredjen.Zažmurim i zahvalim Bogu.Danima mi se nije javljao.Mislila sam da ima obaveze,doći će za par dana ipak...par dana je odavno prošlo...Odlučila sam da ga nadjem...Kada sam ga ugledala silno sam poželela da ga zagrlim,ali odupirem se tome... srce me ne sluša,osećam ga na svojim rukama,smejem se...on se ne miče ,hladan je,stoji mirno...a onda gura me od sebe i gleda kao neznanca. „Šta ćeš TI ovde??“ , upitao me je besno i kroz zube...“Došla sam da te vidim,ne javljaš se,čekala sam te“.Pokušavam da mu podarim najlepši osmeh i smejem se,ali ne zadugo....“Da li si luda?Misliš da ja i ti možemo da budemo zajedno?Da si me dostojna? Mi nismo isti Renata! Ti si obična seljanka koja treba da se uda za nekog stočara i rodi mu decu,meni treba plemkinja lepa i uvažena,a ne neko kao ti“. Okrenuo se i otišao.Samo tek tako! Sve one reči,sve zagrljaje bacio je u vodu?Dala sam mu celu sebe,a on..samo me je odbacio.Stajala sam nemo na sred puta.Imala sam osećaj da mi je srce bilo rastrgnuto.Isčupano iz grudi i smrljvljeno šakama koje su mi do juče milovale kosu u kasne julske sate.Noge su mi klecale...sela sam na hladan kamen nadajući se da će kočije naići i pregaziti me.Savila sam kolena i prekrila lice rukama,bol je bila toliko jaka da mi je cepala dušu u hiljade komada koji su se poput akvarela razlivali po unutrašnjosti mog tela.Bolelo me je ..Užasno me je bolelo.Potisnula sam ponos i počela da jecam.Mislim da sam sedela tu satima,jer kada sam podigla pogled već je bio mrak i mesec je obasjavao čemer i jad ovog uništenog grada...Koračala sam dugo ulicama...Šta ću dalje?Kako da nastavim? Počela je kiša...Duge lokne ispravile su se i natopljene vodom cedile se na moja ledja...Nije mi smetalo..Nisam osećala ništa...Noge su mi krvarile od uboda dok sam bosa koračala gradom....A onda setila sam se pitanja koje sam postavljala sebi oduvek..Ima li života posle smrti?Majka reče da ga ima.Ako ga ima,zašto jednostavno ne bih počela da živim taj život...Novi život...Negde daleko ,gde je sve mirno i lepo...gde niko ne želi da me povredii,osramoti i odbaci zbog toga što sam,mesto na nebu...Stala sam na ivicu i posmatrala duboku reku,podsetila me je na nečije oči,ali nisam mogla da se setim čije,samo sam sklopila svoje i krenula da iskoračim.Osetila sam vetar.Ili nešto drugo? Okrenula sam se i ugledala ispred sebe savršeno stvorenje...Muškarac,plav,visok isti kao on...ali ovaj imao je crvene oči ...zaprepašćena nisam se pomerala...Prišao je polako,poput lovca,nasmejao se i videla sam biserno bele očnjake...to je to ipak je kraj...“Šta god da si ,brzo završi sa mnom“,rekla sam odlučno i približila mu se...“Polako ,gde se žuriš,tek smo počeli Renata“...Kako je znao moje ime?Kako me je pronašao? Yašto mene.Opet pitanja,hiljade pitanja..“ Počeli?Ne,molim te samo me ubij,želim da umrem“...“Ma daj zar je jedan momak dovoljan da pokoleba takvo lepu devojku?“,nasmejao se cinično „vidi umrećeš,ali ne na način na koji ti misliš“...Odjednom bio je iza mene ...rukama me je uhvatio oko struka i samo sam osetila ...kako me grize..počela sam da shvatam sve je bilo kristalno jasno....Posle nekog vremena otišli smo iz Pariza...Nikad više nisa videla ni roditelje,ni sestre.“Dobrodošla u Volteru Renata drago nam je da si tu“rekao mi je čovek duze crne kose i dotaknuo mi ruku...“Gadan period života zar ne?“... „Da gadan ...gospodaru“...rekoh kako mi je onaj koji me je pretvorio,Caius,rekao da im se obraćam... „Dobra devojka,Caius će ti pokazati tvoju sobu“..Krenuli smo..krajičkom oka posmatrala sam tog savršeno ozbiljnog muškarca,bio je stvarno lep,a sada sam i ja zar ne? Imala sam kraljevsko belu kožu,savršenu...Ali nisam smela da dozvolim sebi da upet uradim istu glupost,bilo je prerano,zar ne?Pustiću da prodje nekoliko godina..ili vekova dok mu ne kažem da mi se dopada...odlučila sam čvrsto...to je uredu...ionako imam celu večnost pred sobom...


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

7 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:22 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
*Bella Swan*, Twilight Saga Fans

Rastanak


Gledao sam u lice te prekrasne devojke zadnji put,dok je upijala moje besramne laži.Dok joj je boja nestajala iz lica i dok nije porimila izgled kao da će se svakog časa onesvestiti.
„Ti...me...ne želiš?“ Prošaputala je u šoku.
„Ne“. Rekao sam hladno dok mi se srce kidalo.Nije postojalo ništa na ovom svetu što sam želeo više od toga da ostanem sa njom,zauvek,ali nisam mogao.Moram da idem.Zbog nje.Samo zbog nje.Očekivao sam da će me optužiti kako je lažem.Ali ona je samo stajala u šoku,gledala u moje oči tražeći neki trag neslane šale na mom licu.
„Pa to menja situaciju“. Rekla je relativno mirno nakon nekoliko trenutaka.Nisam više mogao da je gledam u te smeđe oči i lažem.Skernuo sam pogled prema drveću i progovorio.
„Naravno da ću te uvek voleti“. Zašto sam to rekao?Zar nisam obećao sebi da ću je ubediti da je ne volim? „Na neki način“. Dodao sam,činilo se da nije uočila pauzu.
„Ali posel onoga što se desilo pre neko veče shvatio sam da je vreme za promenu.Zato što sam...“ Zato što sam odlučio da je to jedina ispravna stvar koju mogu uraditi „umoran od pretvaranja da sam nešto što nisam,ja nisam ljudsko biće Bela“.Ponovo sam je pogledao u njene duboke smeđe oči ispunjene bolom,izdajom.
„Pustio sam da ovo traje predugo i žao mi je zbog toga“ Još jedna laž,kao da vreme koje sam proveo sa njom nije najbolje u mom bezličnom postojanju.
„Nemoj.Nemoj ovo da radiš“.Molila me.Gledao sam u nju kroz masku koju sam pažljivo postavio na svoje lice da ne bi primetila bol koji ovo nanosi i meni,i izgovorio sam još jednu laž.Koju po redu?Koliko sam je puta samo slagao?
„Nisi prava osoba za mene Bela“.Imao sam osećaj da ću umreti od njenog pogleda.Da ću popustiti i moliti je da mi oprosti.Morao sam brzo završiti sa ovim.
„Ako...ako je to ono što želiš?“ Upitala je naivno.Kako je mogla verovati da je ne želim.Ono što želim?Ono što želim je da odemo zajedno daleko odavde u svet gde ne postoje čudovišta kao što sam ja.Da budemo srećni.Klimnuo sam glavom,ali morao sam se osigurati da će ostati sigurna.
„Ali hteo bih da te zamolim za jednu uslugu,ako ne tražim previše“.Kao da imam pravo da bilo šta tražim od nje,šta god da tražim previše je.
„Samo reci“.Zaklela se.Sve mi je dala.Svoju ljubav,srce,dušu,a ja nisam zaslužio ništa od toga.Maska mi je bila smrskana.Gledao sam je u oči sa molbom u svojima.
„Nemoj da radiš ništa nepromišljeno ili glupo.Da li razumeš šta ti govorim?“Morao sam da budem siguran,stopostotno siguran da si neće nauditi.Klimnula je glavom.Uz napor sam vratio masku na lice.
„Brinem za Čarlija,naravno.Potrebna si mu.Vodi računa o sebi,za njega“.Ponovo je klimnula glavom.
„Hoću“.
„A ja ću ti obećati nešto.Obećavam da je ovo poslednji put da me vidiš.Neću se vraćati.Nikada više nećeš proći kroz nešto slično zbog mene.Možeš da nastaviš sa svojim životom kao da nisam ni postojao“.Izgovorio sam brzo bez stanke.Dok sam se još sećao uvežbanih reči za koje sam mislio da će imati učinka.Kolena su joj klecnula.Umalo se nije srušila meni na oči.
„Ne brini.Ti su ljudsko biće,tvoje pamćenje je kao sito.Vreme leči sve rane za tvoju vrstu“.Rekao sam iako sam se sebično nadao da me neće zaboraviti.
„A tvoje uspomene?“Upitala je.Jedva je govorila,zvučalo je kao da se guši.
„Pa...“ Ja ću se za svoje uspomene držati kao davljenik za slamku „Ja neću zaboraviti.Ali moja vrsta...nama je lako da pronađemo razbibrigu“
Još jedna laž u nizu.Laži me nikada nisu bolele više nego sad.Verovatno zato što nikada nisam lagao nikome ko mi je važan kao ona.Morao sam da odem.Morao sam da odem odmah.
„Mislim da je to sve.Nećemo te više uznemiravati“.Rekao sam okončavajući srećne dana svog života.
„Alis se ne vraća“.Promrmljala je da sam je čak i ja jedva čuo.
„Ne.Svi su otišli.Ja sam ostao poslednji da bih se pozdravio s tobom“.Odgovorio sam mehanički kao robot.
„Alis je otišla?“Činilo se kao da nije svesna svojih reči,kao da ih ne čuje.
„Htela je da se pozdravi ali ubedio sam je da bi za tebe bilo bolje da ovo jednostavno prelomimo“.Počela je teško da diše.Uplašio sam se da će pasti u nesvest,to ne bih mogao da podnesem.
„Zbogom Bela“.Rekao sam tiho,mirno,potpuni kontrasti mojim osećanjima.
„Čekaj!“ Pružila je ruke prema meni jedva se teturajući.Uhvatio sam je za zglobove i spustio joj ruke uz telo.Ne zaslužujem luksuz da još jednom osetim njene ruke oko sebe i da nakon toga odem.Ne,nisam to u stanju.Poljubio sam je u čelo.Njene oči su se zatvorile.
„Čuvaj se“.Tiho sam rekao odvajajući usne od njene mekane,tople kože.Vreme je.Okrenuo sam se i trčao,brže nego ikada.Bežeći od sebe.Bežeći od jedine stvari koja je važna.Od tople,nežne devojke koju obožavam,koja je za tako kratko vreme postala celi moj svet.Postala najvažnija stvar u ovom postojanju nedostojnog zvanja životom.Sve svoje sam ostavio u ovom beznačajnom gradu.Svoju sreću,svoju ljubav,svoj život.Svoju Belu.


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

8 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:22 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
*Bella Swan*, Twilight Saga Fans

Još jedan kraj


Rođena sam 1768. godine u španiji.Moja porodica je bila jedna od najimućnijih u okolini.Živeli smo na prekrasnom imanju.Sve je odisalo raskošem.Uvek sam bila drugačija od svojih sestara.On su bile prave dame koje su po cele dane pile čajeve i gledale okolinu kroz prozor ili ispod suncobrana.Njihove kože su bile biserno bele,kose bujne,uvek umotane u uredne punđe i obučene u skupocene haljine.Sve tri smo bile za udaju,ali ja nisam htela ni da razmišljam o tome.Majka i otac su planirali da nas udaju za još imućnije ljude nego što smo mi sami.Brat se spremao da isprosi jednu gospođicu koja je stigla iz Francuske,takođe iz vrlo bogate porodice.Meni je sve to bilo odbojno.Smatrala sam da je moja jedina obaveza da živim da uživam,kao najmlađa da će to mene najkasnije uhvatiti.Previše sam sanjarila.Krišom sam uz brata naučila da čitam i pišem iako se to smatralo nepotrebnim za žensko.Dane sam provodila trčeći po bašti skrivajući se i čitajući u senci nekog drveta.Tamno smeđa kosa mi je uvek slobodno u uvojcima padala preko leđa dok su mi obrazi večito bili rumeni,kao i usne.Često sam pomagala oko imanja,takođe krišom.Volela sam da idem do potoka i donosim vodu za životinje,ali i za nas u kući.Majka me je uvek grdila da se ponašam kao neka guvernanta i da više ličim na nečiju pastorku nego na ćerku gospođe Fernandos.Nisam marila za njeno mišljenje.Ja sam bila srećna.Uvek vesela,nasmejana i ocu je bilo drago što je tako.Bila sam njegova mezimica.Svetlo plave oči su odudarale od tamne kose i reklativno tamnog tena.Iako sam volela cveće postojao je još jedan razlog mog čestog boravka u bašti.Naš baštovan je imao sina koga je obučavao da može da ga zameni jer je on bio dosta star.Bio je visok,tamne kose i očiju.Kosa mu je bila dugačka ali uredna,a koža bronzane boje od čestog rada na suncu.Imao je divan osmeh i uvek sam se osećala posebno dok me je gledao,birajući za mene najlepše ruže.Nisam ni bila svesna da sam zaljubljena u njega.Naučila sam ga da čita i piše,a on mi je bio neverovatno zahvalan,sluge su obično ostajali nepismeni.Nakon toga smo još više vremena provodili zajedno šetajući po šumi,livadama ili se jednostavnogledali gledali u bašti.Voleli smo se,iako smo oboje bili previše nevini da bi bili svesni toga.Ponekada bi mi,kada smo po šumi brali bilje za čajeve,ukrao poljubac,a ja sam nakon toga bežala od njega dok se ne bih saplela o haljinu,a on bi mi pomogao da ustanem,pa bi se vraćali kući.Ali na moju nesreću otac je ubrzo umro,a porodica je polako finansijski propadala.Kad sam se jedan dan vratila iz šetnje majka mi je jednog mladića predstavila kao mog budućeg supruga.Nisam mogla da verujem svojim ušima.Moje sestre su već bile udate,a bratovljeva žena je bila u drugom stanju.Kada je mladić otišao rekla sam majci i bratu da ne mogu i ne želim da se udam za tog gospodina i da me ne zanima koliko je imućan.Tada me je brat toliko ošamario da sam završila na podu.
„Uradićeš onako kako ti majka kaže Karmen,da li ti je to jasno?“
Ostavili su me samu,a ja se nisam pomerila.Plakala sam do kasno u noć.Videla sam pun mesec kroz prozor svoje sobe kada sam se smirila i ustala.Izašla sam iz kuće i počela da bežim.Nisam znala gde ću.Samo sam trčala dok se nisam toliko umorila sa sam se umalo srušila pored nekog stabla.Noć je bila hladna,neobično hladna za ovo doba godine,kao da je predosećala nešto loše.Dok sam polako dolazila do daha predamnom se stvorio neko.Prvo nisam mogla da razaznam ko je,ali kada je mesečina prešla njegovim savršenim licem otkrivajući strašne crvene oči bilo mi je jasno da je to demon i da je to kraj mog života.Polako mi se približavao sa smeškom na licu zbog mog straha.Sklonio mi je kosu sa lica,dok sam stajala skamenjena.I polako,kao da će me poljubiti nežno je spustio usne na moj vrat,nakon čega sam čula vrisak.Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je moj.Telo mi je gorelo.Grčila sam se od bolova i vrištala,a u sledećem trenutku sam ga videla kako beži,ostavlja me samu.Očekivala sam da će bol nestati jer je otišao,a ona se samo povećavala.
Nakon nekoliko dana,koji su se činili kao večnost,bol je prestala,a ja sam se osećala snažnijom nego ikad.Uz goruću žeđ sam shvatila šta sam postala.Životinje su bežale od mene.Bila sam iznenađena svojim odrazom u bistroj vodi potoka.Iznenađena time što sam i sama postala demon lutala sam daleko od gradova i svetla dana.Stalno sam se krila u strahu,ali nisam mogla da sprečim svoju žeđ da me preuzme i da odnese nekoliko života da bi se ugasila.
Nakon nekog vremena počela sam da putujem po evorpi,tako sam se našla i u Italiji gde sam srela neverovatan broj,sada već svoje vrste,demona-vampira.
Bili su uglađeni i naučili su me pravilima,ali jedan se isticao među njima,podesćao me na moju ljubav,na moj život.I shvatila sam da su osećanja obostrana.I on je mene voleo.Trebalo nam je par godina da se odlučimo da napustimo Volture,ali napokon smo i to uradili i zaputili se u novi svet.Eliazar i ja.Zajedno


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

9 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 12:22 am

Twifan.

avatar
Forks
Forks
♫Dark✬Vampire♫, Twilight Saga Fans

Sudbina


Da li ste ikada živeli život o kakvom ste kao dete maštali?Savršen,onakav o kakvom su nam majke pričale svako veče pre nego što te Ioh pospe magičnim prahom i odvede te u svet u kom je sve moguće, dok te Ra ne pomiluje svojim nežnim,svetlim dodirima i prekine san,a ti si baš želeo da se nikada ne završi??
Ja jesam...Oduvek sam smatrala da imam sve u životu;pogodan društveni položaj,novac,savršenu porodicu sa prošlošću koju ću sa ponosom moći da prepričavam svojoj deci i unucima,božansku lepotu i pažnju koju izazivam gde god da se pojavim.To je bilo ono što sam želela,ili možda ono što mi je tada vreme nametalo?Govorili su mi da tako treba,da se ne bunim,imaću sjajnu budućnost...i slušala sam ih.Oni mi misle sve najbolje zar ne?I bilo je tako,ali jednu važnu stvar su zaboravili.Niko mi nikad nije rekao da se novac brzo potroši,da je srećna porodica samo maska,istoriju pišu uvek pobednici,a lepota sa godinama prolazi i iščezava,kao dine što nose vihori vetra u pustinji...Nisu mi pokazali ono najbitnije,ljubav....
Ko bi mislio o tome tada? Sjajne zabave u faraonskim palatama i predivne bele haljine ukrašene Feničanskim purpurom i zlatom bile su stvari koje su priželjkivale mnoge devojke tada.Udvarali su mi se najimućniji ljudi iz Donjeg i Gornjeg Egipta,nudili mi sve.Odbijala sam ih uvek,nisam ni sama znala zašto...Još sam mlada,uvek bih odgovorila i nastavila da se zabavljam uz muziku koja je strujala kroz mene.Druge su bile za mene niži stalež,gledala sam ih sa visine i mislila da sam bolja od njih....Sve dok se jednog dana nisam zapitala..Zašto sam svima govorila ne?Zašto sam svake noći plakala,ako sam bila srećna?A onda sam se jednom probudila iz tog sna.Bila sam na samom dnu,u tami...sasvim izgubljena ne znajući kako sam dospela tu?Okrenula sam se oko sebe i videla da nemam nikoga,sav taj smeh i prijateljstva bili su samo farsa,pozorište u kom su uloge igrali oni koji su želeli moju moć,moje bogatstvo,bila sam samo marioneta,baš prava...gluva i slepa za istinu i podložna drugima.
Bilo je već kasno za promene...Ljudi su imali sliku o meni koju ni hiljadu reči nije moglo da promeni.Jedne noći otišla sam na obalu Nila i molila se bogovima da me izvedu iz beznadja i izvedu me na pravi put.Pogledala sam u vodu.Po prvi put sam videla pravu sebe,bez šminke,nameštene kose i lažnog osmeha.Svideo mi se moj odraz..Po prvi put sam shvatila šta sam stvarno,samo devojka kao i svaka druga kojoj je bio potreban neko koga će da voli.
Kome sam ja bila potrebna ustvari?Tia bez ičega drugog,samo Tia?Bilo je lako odgovoriti na to pitanje.Ma koga briga.Nastaviću da živim kao pre.Bar neću biti usamljena i smejaću se kada sam u društvu,a kada padne noć moći ću da žalim za onim za čim stvarno žudim.Jedino je tama ta koja me poznaje,a zvezde su već navikle na moje suze koje se bile dovoljne da popune naš dar života do prvog katarakta...Bila je topla noć i ne znam zašto,ali skinula sam haljinu i ušla u duboku vodu kojoj se dno nije videlo.Tako je prijalo,hladila mi je telo i opuštala um pružajući mi nekakav čudan spokoj.Sklopila sam oči ,već umorne i prepustila se sanjarenju.
Na trenutak,učinilo mi se da je nešto zaklonilo svetlost punog meseca pa sam se trgla. „Hej ima li koga?“ ,plašila sam se,jer ko bi to mogao da bude? Bila bi sramota da me neku vidi nagu u vodi. „Da li misliš da je sad pravo vreme za kupanje?„ Bio je to muški glas,strog...Srce je počelo da mi ubrzava od straha,razmišljala sam,šta da uradim? „Polako ne boj se,ne želim da ti srce stane od straha,samo može da bude opasno ovde“ . Izašao je pred mene i ja sma zanemela.Bio je ,on..ne znam kako bih opisala.Crna kratka kosa presijavala se,imao je crte lica slične našima,ali bio je tako bled,usne su mu bile pune i ... Neka mi nebo oprosti ,ali on je bio lepši od samog Anubisa. Gledala sam ga nema,a onda je on prekinuo moje misli.“Obuci se“dobacio je haljinu, „ne želiš da obrukaš porodicu zar ne“ ..rekao je cinično,a u glasu sam mu osetila prezir,nestao je u mraku ,a ja sam se brzo obukla i otrčala u palatu.Nadala sam se da ću zaboraviti na njega kada svane,ali svaka nova zora bila je pravo mučenje,jer sam gubila svaku danu da ću ga ikada opet videti.Vraćala sam se tamo,svake noći..ali nije ga bilo.Bila sam sve više ogorčena,dozivala sam imena nadajući se da će se odazvati na neko. Sada sam znala da je on jedina stvar koja mi treba...Iako ga nisam poznavala,činilo mi se da bih mogla da budem uz njega ostatak mog života..Bila sam spremna da odbacim sve i da odem sa njim u neku oazu gde nas niko neće pronaći.Jedne večeri, dozivala sam bez prestanka...Zvala sam i zvala...ali ništa kao i uvek. „Molim te pojavi se“,rekla sam za sebe bez nade.
„Tu sam,oduvek sam bio tu“...rekao je nežan glas koji sam već čula pre.“Ti si“,nasmejala sam se sa dozom straha i pribliđila mu se jedan korak..“Ti si moj san,znaš možda zvuči glupo,ali imam osećaj kao da mi te je sam Amon poslao i mislim da si ti ono što mi treba“...Pogledao me je i sva sam se naježila,nisam znala šta da mislim,da kažem dalje.Samo sam otvorila usta iz kojih nije izašao zvuk.“Posmatrao sam te,oduvek... si stvarno nešto posebno,izuzev onoga pre,naravno“,ustuknula sam ,a on je nastavio „želim te ,ali ne kao oni ostali..i mislim da nije moguće da mi možemo da opstanemo,izvini ako zvuči kao da se poznajemo ceo život,dobro ja tebe poznajem ...ali svejedno“,prekinula sam ga „Kako me poznaješ?Ti si me nadgledao?“ ,“Pa moglo bi se reći“...odgovorio je kroz osmeh.Osmelila sam se,taj osmeh...bio je magičan...“Bio bi red da se predstaviš...“...“Bendžamin“..približio mi se...Dvoumila sam se ..da li je ovo bila ljubav??Ili sam samo umislila? „Bedžamine,mogu li da budem tvoja ,molim te,ako ne za života,onda samo noćas“..Obgrlio me je oko struka,tresla sam se od uzbudjenja...Gledala sam ga u oči.bile su crvene...On nije nešto zemaljsko to je sigurno ,ali koga briga? „Možeš da budeš moja zauvek“,rekao mi je spuštajući svoje očnjake na moje grlo....


_________________
Ujedinjeni Twilight fanovi

10 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 10:25 am

Edward's girl

avatar
You don't know me
You don't know me
Stefana <3

11 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 10:28 am

prokleta_kurvα.♥

avatar
"Ja imam samo jednu nesreću; uništim sve što dotaknem."

♫Dark✬Vampire♫, Twilight Saga Fans - 2. priča

http://sweetcandisorg.forumcroatian.com/forum

12 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 2:25 pm

*Bella Swan*

avatar
It all begins with a choice!
It all begins with a choice!
♫Dark✬Vampire♫, Twilight Saga Fans - 2. priča

Odlicnaaa je


_________________

13 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 4:58 pm

♡|ηαтε|ωεᴙεωσℓƒ●ɢɩᴙℓ|♡

avatar
With her sunshine - Jake
With her sunshine - Jake
♫Dark✬Vampire♫, Twilight Saga Fans - 2. priča
DEFINITIVNO O.o


_________________


http://crazytimeswitheditor.deviantart.com/gallery/#tEXtURES

14 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on pet pro 24, 2010 8:11 pm

laura_loly

avatar
{forever_together_in dreams}
{forever_together_in dreams}
Stefana- Sudbina

wow

15 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on sub pro 25, 2010 11:45 am

rob_peter

avatar
Robert's baby ♥
Robert's baby ♥
♫Dark✬Vampire♫, Twilight Saga Fans - 2. priča

predobraaa jeeeee ^^


_________________

16 Re: Glasanje: LITERARNI RAD on sub pro 25, 2010 2:13 pm

Iva•Lautner

avatar
Jacob,you're my destiny
Jacob,you're my destiny
♫Dark✬Vampire♫, Sudbina! Odlična je..

Sponsored content


[Vrh]  Poruka [Stranica 1 / 1.]

Permissions in this forum:
Ne moľeą odgovarati na postove.